Znam kako je to kad ujutro budiš djecu na silu, nervozna si jer oni nikako da se probude. Pa nikako da se obuku. Pa nikako da krenu prema autu. Pa juriš kao manijak prema vrtiću da ne zakasnite. Pa se živciraš jer nema parkinga. Pa ih nervozno požuruješ da se što prije skinu i preobuju. Pa juriš prema autu. Pa juriš autom prema poslu. A u glavi ti se roje misli: “joj ovaj kolega, joj onaj šef, joj onaj dio što me čeka na poslu, tko zna jesu li mi odradili ovo ili ono…”
Vidim te.
U ta dva dragocjena sata već si pokvariš cijeli tjedan.
Jer su nas učili da je to normalno i da tako mora biti.
Svima je tako. Šta se buniš. Šuti i trpi.
A što ako kažemo NE takvom normalnom?
Što ako to ne treba biti tako? Što ako može drugačije? Ja znam da mnogima ne izgledam normalno kad ujutro vozim biciklu prema vrtiću, smijem se i pjevam, dok oni mrzovoljno koračaju prema svojim sobama.
Ne želim biti dio tog normalnog u kojem na takav način provodim svoj život, mrzeći svaki djelić svoga dana i života. Znam da je tako lakše.
Bila sam tamo.
Ne želim biti normalna, ako je normalno da se već od jutra istreseš na mužu i djeci i onda takva nadrndana ideš na posao gdje će se druga nadrndana ekipa istresati na tebi.
Nekome je normalno da tuče svoju ženu, a nekome da uzme bebu ujutro, stavi ju u kolica i odvede u šetnju da se mama može naspavati. Nekome je normalno spavati do podne, a nekome dići se u 5 ujutro. Svakome je nešto drugo normalno. Koliko je ljudi, toliko je normalnosti.
Ali jedno pitanje nam je svima zajedničko:
Koju normalnost biraš ti? Što je za tebe normalno?
Piši mi, veselim se tvojim komentarima 🙂
Tvoja Tea